Ča ćeš ga ku tijake?
De trej ånj am fost o mika fętica kåra n-av ânka bire štivut ni kuvintå. Bivęjt am la Grzele, ma-m saka zi âmnåt la nona lu Magåta. Nu šću se am štivut kuvintå hrvacki, ali kâsljanski, kând av ujcu Jivina dopeljęjt asa fråjarica akåsa. Ma, ku jå n-am putut kuvintå žejånski, kę-v fost din Zvoneće.
Fost-av tirera ši fina; užęjt-am din prokop dela Magåte kavtå se va veri ku kurijera ši kum va fi ânveštita. Avut-av ân modru mårle are ši fin modru kostim ku kvadri, fini zeleni oklji ši negri gusc per. Jako am fost råd ku jå, ke av fost vesela ši interesantna. Kând s-av meritåt ši rodit fečoriču, ânka am fost više vote kolę ši kavtåt kum âlj davę mânkå, kum âl ânveskavę, kum âl kladę durmi. Ši ašå, kând l-av o zi ânveskavęjt, jo am o ântrebat: "Teta Ešteja, ča ćeš ga ku tijake?"
De čå na ânka ši åstez domislim ši ârdem. E čå-s čåle pârve zile de kåre me jo domisles ke am pošnit kuvintå drugače nego pârla atunče.
Kum av ånji trekavęjt, ašå am tot više kuvintåt „drugače“ ku čelji če n-av fost din Žejân, ali a kuj n-av ši måja ši čåja fost Žejånci. Amę sora av trej ånj månjće nego jo; pošnit âmnå ân šula pak m-am ku jå tot ânvecåt: ši beri ši pisęj hrvacki. Kând am mes ân pârvile razred, jo-m ačå tot već bire štivut.
Ma žejånska limba av fost samo de ân Žejân. Ântre furešc am vâk kuvintåt "po njihovu" - ke jelj nu n-av ânceles pak n-av fost ši rušire. Kând am fost juvavå, ântre sire am potiho kuvintåt žejånski – ma ne na glas. Ma kând ku Žejanâcu kuvinci drugače, čå nu-j isto. Ma če se pote, majbire-j neka te åljc âncelegu, nego neka c-je rušire ši neka ti se ârdu. Čuda vote n-av ši bire verit, ke am putut ši čeva ziče če nu sakile kutęza âncelęže.
Nuškårlji furešc ši školujc omir av ânka kând pošnit verivuj ân Žejân ši anostra limba proučuj. Ši kum av jelj više verivujt ši pisęjt knjigele, ašå am noj tot mânje ši mânje kuvintåt žejånski. Ma kę? Kę ke nu Žejånci zåjno kând la se dica faku pošnes ku jelj kuvintå žejånski? Kę ke n-am jo zajdin kând mi s-av filju fakut pošnit ku je kuvintå žejånski? Čåja nu lje din Žejân, šå kum voj jo kuvintå limba kåra je nu âncelęže? E ši če-lj va žejånskile?! Akmo m-je ža!
Ke čåsto bogatstvo karo am jo ân sire, ši toc voj če štic žejånski, ča nu se pote plati ku nikakovi šoldi. Ča-j ân mire ši ku mire, ân voj ši ku voj. Ši kând sam maj ânsa ku sire, ši kând sam prin svit ku åljc omir, jå-j ånč. Ku mire ši ân mire! Ši nu voj vo då ćå de la sire. Neka-j anč ši neka-j ši la toc voj, ke jå-j nušte če n-åru toc omir. Jå-j nušte ku če na putem ponosi, ku kåra putem târpi ši rugå, plânže ši ârde na, psuji, kânta, škercęj... Ši de kåra putem ziče ke n-av anošći betâri lasåt, e jelj nu ra vrę neka se zatarę!
Ręc voj?
PrijevodBila sam mala trogodišnja djevojčica koja još nije znala dobro govoriti. Živjela sam kod Grzelinih, a svaki bih dan odlazila noni Magatinoj. Ne znam da li sam znala govoriti hrvatski ili kastavski kada je ujo Ive doveo svoju djevojku. S njom nisam mogla govoriti žejanski – jer je bila iz Zvoneća.
Bila je mlada i lijepa; znala sam od Magatine kuće gledati hoće li doći autobusom i kako će biti odjevena. Sjećam se da je imala veliki plavi prsten i lijepi plavi karirani kostim, lijepe zelene oči i crnu gustu kosu. Voljela sam biti s njom jer je bila vesela i zanimljiva. Kada su se vjenčali i kada je rodila dječačića, još sam radije bila tamo gledajući kako ga hrani, oblači, uspavljuje.
I tako, dok ga je jednog dana oblačila, ja sam je pitala: „Teta Ešteja, ča ćeš ga ku tijake?*“ [*ku tijake na žejanskom znači „s tregerima“]
Toga se još uvijek rado prisjetimo i uvijek se nasmijemo. To su moja najranija sjećanja na dane kada sam počela govoriti drukčije nego do tada.
Kako su godine prolazile, tako sam sve više govorila „drukčije“ s onima koji nisu bili iz Žejana ili čija oba roditelja nisu bili Žejanci. Moja je sestra tri godine prije mene krenula u školu pa sam s njom sve naučila: i čitati i pisati hrvatski. Kada sam ja krenula u prvi razred, to sam već sve dobro znala.
No žejanski jezik je bio samo za Žejane. Pred drugima smo pričali „po njihovu“ – jer oni nas nisu razumjeli, a bilo nas je i sram. Kada smo bili negdje van Žejana, među sobom bismo potiho razgovarali na žejanskom – ali ne glasno. A kada se sa Žejancem priča „drukčije“, to više nije isto. Ali što se može! Bolje da nas drugi razumiju nego da nas bude sram i da nam se smiju. Često nam je žejanski i dobro došao jer smo si mogli nešto reći, kada drugi to nisu smjeli razumjeti.
Neki nepoznati i školovani ljudi su davno počeli dolaziti u Žejane proučavati naš jezik. I kako su oni sve više dolazili i pisali knjige, tako smo mi sve manje pričali žejanski! Ali zašto? Zašto Žejanci odmah čim im se djeca rode s njima ne govore žejanski? Zašto ja sa svojim sinom nisam odmah počela pričati žejanski? Otac mu nije iz Žejana, pa kako da ja s njim govorim jezik nerazumljiv njegovom ocu? A i što će mu žejanski?! Sada mi je žao!
Ovo bogatstvo koje ja imam u sebi, i svi vi koji znate žejanski, neprocjenjivo je. On je u meni i sa mnom, u vama i s vama. I kada sam najusamljenija i kada sam po svijetu s drugim ljudima, on je tu. U meni i sa mnom. I neću ga pustiti od sebe! Neka bude tu i neka bude sa svima vama, jer to je nešto što nemaju svi. On je nešto čime se možemo ponositi, s čime možemo trpjeti i moliti, plakati i smijati se, psovati, pjevati, veseliti se... On je nešto što su nam ostavili naši stari, a oni ne bi voljeli da se zaboravi!
Biste li vi?
