Zgoda iz sinovljevog djetinjstva
J-av mes ku blåga ća. Ku vačile ši… K-am avut vač ku lapte ši ašå. Ši atunče av fost mič vicelj. Šti, čelji vicelj če se fåku, pak če već megu. Žunk. Ši je av atunče de koda-l cirut. Kând av de koda... “pof“ ku je, šti, ântru gârmure. N-av potut se riši, ânt-av… Ântru… tot gusto! Ântru spire! Ântru spire! Pak am tot a kåsa verit zbodit! Ja, tot zbodit! Bire. Ši „Måli čå-j?!“ Ziče: “Niš,“ Čåja Tone lj-av zis: “Aj de koda cirut, če ne? „Ja.“ „E kę?! Nu se de koda blåga cire!“ E kita lj-av kazut ali čeva, pak s-av de koda..., šti, ke va vred veri... ku žunku.
Išao je [sin] s blagom van. S kravama i… Jer imali smo krave s mlijekom i tako. I onda je bilo male teladi. Znaš, ona telad koja se otele i odmah hodaju. Junac. I on [sin] ga je držao za rep. Kada ga je za rep… „puf“ s njim, znaš, u grmlje. Nije se mogao osloboditi, te je… U… gustiš! U trnje! U trnje! Pa sam došao kući sav izboden! Da, sav izboden! I dobro. I „Mali, što je bilo?!“ Kaže: “Ništa.“ Djed Tone mu kaže: „Držao si se za rep, zar ne?“ „Da.“ „A zašto?! Ne drži se blago za rep!“ Štap mu je pao ili tako nešto, pa se [držao] za rep, jer da će brže ići... s juncem.
