Juva-j pulju?
Trekut av nuškât, ma, ne previše ånj, de kând av ur din Žejân odlučit ke va aråta, sire ši åljc, ke Brseč nu mora fi više mera de lok če-j jåko departe, ka ši kum av betâri Žejånci užåjt ziče. Ma tot štim ke ku iskustva ši besęde de betâri nu se urta, pak â ši-j av čela za svaki slučaj aflåt fętina ân Dråga. Deset kilometri maj mânje fost av dosti de pure skupa ši ljubav ši čela običaju nepisęjt. Čela din Žejân av fost ašå zadovoljân ke kum ke av čå tot opravit, pak n-av vred ni mes za tim ke atresu juva bivę nu-j već ân selište sup pičore de Šija, već o četåtice „pod Uškun" juva-s „kućice bele".
Ma seglih, nu va rabi spuravęj previše ke s-av, zičem, „majnaredna mera de kåle" sakile kråj de ćedân nanovo merit. Maj majånće jelj doj ânš, hmålim, ši atrejile ku jelj, derupoj ân vetura. Virer ân sus, dumireka ân žos, trekavęjt av ča vetura čå ista kåle prende av nesričân Ćić lu Gervais ažutåt a sev åsiru ân sus porivuj pljir voz de kârbur. Čire va šti, se av ča zi, za razliku de Ćić, nono „Barkefaren" ku gospoda avut maj više sriče.
Turnåm na akmo a čela miku ân vetura. Kând av vetura trekut čåle mušåte „zvonejske njivi" kåre l-av såka vota lasåt fara såpa, je n-av ni štivut ke dupa zådnja kâsljånska selište je nu-j više „mići Frlanov" već av postanit „čela miku lu Ovčarić".
Putę ręm spure ke sta štorije nuj niš drugåča de čuda slične „kråj de ćedân migracije", ši avę ręm pråvo. Ma lasåm neka čela miku vire ân kåsa juva bives nona ši nono. Ušile se raskljidu e dupa če-l nona vlaje an mâre, šutka-l ši l-ântręba: "Juva-j pulju?", e čela mik aråta ân vrh de vetrina ân kuhinje kâtra gåjba. Miku nu ânzelęže če-j čå „pulju" ma štije se aråta ku mâra kâtra vrhu de vetrina ke vor toc pošni pljeskęj - lu čela miku čå-j dosta atunče. Je av akacåt a sa någrada: Toc âlj pljeskes ši je-j akmo centâr de tot če se ân kåsa dogajvę.
„Juva-j pulju?" fost av a męle prve besęde če pametes de limba de kåra astez kuvintåm.
Ku cåjt, pre vrhu de vetrina n-av fost više gåjba ni pulju ân jå, ni jo n-åm fost ašå mik ke-m mores toc pjeskęj. Samo o stvar ân čå kåsa la nona ši nono av ramås jednåka - limba kåra s-av ân jå kuvintåt.
E če ku „Juva-j pulju"? Če s-av dogodit ku čåle doj, trej besęde? Jåle s-av pljerdut ân čuda de čåle nove, ka ši doj, trej pęne ân čå måra lipa „lu Bažeja", juva s-av ân vęra de sęra skupljujt čelji dela „Turčić".
Pošnit am ânzelęže ke ašå nu se kuvinta samo ân a nostra kåsa; ašå kuvintu ši a nostri susezi. Ašå av kuvintåt ši Ǻne kåra av såka domaręca adus hlebu le none din butiga; ašå av kuvintåt ši betâru Tone „lu Tuhtan", čela mårle om č-av ašå pomalo âmnåt, korak po korak; ši Jivina „lu Mihålj" kårle av užęjt ćikęj ântruše la šterna. Ku čå limba pozdravljęt av Kåtina le Gržinke Stipina kând s-av turnåt ku våčile din påše, ši ânka pljira kolona de omir, čuda de jelj če nu-s više ku noj, ali lu mik fečor atunče interesantni din razlog če samo je štije.
Ma ku tot češći litråti de omir ši de štorije a lor, če s-av ku štajonele minjęjt ân kråj de ćedân o ân vręme de ferije de šula ântre a mę mika pozornice - Ulica „la Sânkovci" o ân kåsa le none - fost am ka ši ku zidu de stâkla odvojit de tot če se dogajvę ko de mire.
Ku mire av kuvintåt „po kâsljånski", „materinjen zajike na ken san zgojen", ši tot ręš čåsta vlę ka ši za gotovo se n-av o muljåra pošnit ugnivuj čela zid de stâkla. Fost am već ân doba, če putem ziče, kând se kuvinta de ânvecavęj žejånski, de ji ân „večernja šula", e noj åm komać pošnit: Nu šću ni kum ni zija kând, jå, stârpljiva šumåjštarica, e jo pljir de fome de ânvecavęj. Depårte av ča šula fost de tote šule de limbe de ća če astez konuštem. Jå n-av avut raspored, fost av fara pitanja: kât, kând; fost av ši fara ocjene. Dupa jå nu s-av akacåt certifikat de Oxford. Ânvecavęjt s-av e nu s-av moręjt. Jednostavno limba s-av živit, ma skrivši - j-av fost samo a nostra, le none ši a mę.
Kum av akmo fost drugåče čåle iste štorije kåre am månće ašå čuda vote avzit. Fosta av akmo maj tåre besęde lu čaja Matina kând av fost jådân ke-v doznęjt ke lji s-av unuki igręjt ku pipa de porcelan, čå dråga uspomena de zile kând av ku čelji din Mune vindavęjt ocet preste Pemsko. Potut s-av avzi zadovoljstvo de filju a luj, Jože, če s-av turnåt din Merika, kând s-av nazirujt kâtra a så novofakuta kåsa - dvajset let de življenje maj aprope de Kina nego selišta, juva av a selj lasåt, ši mladost kåra av trekut akmo s-av splatit. Potut s-av ši kręde kum av „am voj pure doj kârbure, k-am uroki dela oklji" ažutåt le sutle de ozdravi ke l-av kåpu dorut, kum s-av ši pohvalit le prijåtelice kând s-av ânkârâkåte ku brentele de åpa turnavęjt dela fântâra.
Rupoj, tot je čåsta fino, ma nu-j limba čå če na rabę de tremęte informacije ântre omir, e nu la rabi samo kând na turnavęjm ân a nostre uspomene?
Rabit av položi zadnjile ispit de a mę „večernja šula" e čå n-av fost lâhko. Atunče ręš maj råd fåče ka ši betâra maja Ǻnica dela „Lukićevi" din Mune. Jå, nevęsta ân Žejân, o vuota av odlučit za vâk: Jå nu va kuvintå po žejånski ke l-av fost frika „da joj se ki van hiže ne bi rugav." „Razumin vas, stara mama, ma jo voj provęj!" - odlučit am.
Fost av såkako: Fino s-av iznenadit, pohvalit m-av, odgovarujt mj-av po kâsljånski, ârs mi s-av, ârs m-am ši jo, fost av jådni pre mire, ši jo am fost jådân pre mire ši pre jelj, ma na kråju jo-m položit! Hvåla va toc kårlji ac kuvintåt ku mire ši ânka vec, e cije, nona, hvåla maj više!
De čå vręme a mę žejånska limba ši jo živim a nostru odnos zija dupa zija: O zi avem na råd, åta nu na želim druži ni ân minut. O zi kuvintåm ku vrur din Žejân ân Korzo ši ręm råd neka na ši åljc avdu, åta zi m-je rušire ân istile lok ši ku istile om. E dupa ča, ku jå spuraves maj dimboč želje ali tåjne, kåre samo ašå spuse akåcu pljira vrednost.
Astez, minjes se ân mire zadovoljstva, ponos ši zahvalnost ke mj-av sudbina, Domnu, sriče, kum god vec kljemå čå če odrajvę a nostra življenja, dåt prilike k-am putut vlå de o pårte de mire ši sta limba ši tot če åre ân sire spravito ka ši dota.
Tot čå fakut m-av, zaspråve, bogåt om.
PrijevodGdje je ptica?
Prošlo je već nekoliko, no ne previše godina, otkad je jedan Žejanac odlučio dokazati, sebi i drugima, kako Brseč ne mora biti više mjera velike udaljenosti, kako su stari Žejanci običavali reći. No znamo da se iskustvu i mudrosti starijih nije poželjno inatiti, pa je taj isti za svaki slučaj djevojku pronašao u Dragi. Deset kilometara bliže bilo je sasvim dovoljno kako bi se pomirili ljubav i nepisani zakon. Žejanac je bio toliko zadovoljan kako je sve izveo da nije pošao ni za time kako adresa njegova prebivališta više nije selo u podnožju Šije već gradić „pod Uškun" gdje su „kućice bele".
Ipak, nije vam potrebno pričati odveć kako se ta, nazovimo, „prihvatljivija" udaljenost svakog vikenda nanovo mjerila. Najprije njih dvoje sami, ubrzo, s trećim, na stražnjem sjedalu auta. Petkom gore, nedjeljom dolje, prolazio je auto onaj isti put po kojem je nesretni Gervaisov Ćić pomagao magarcu gurati uzbrdo pun vozić ugljena. Tko će znati je li tog dana nono „Barkefaren" s gospodom imao više sreće?
Vratimo se sad onome malcu u autu. Kada bi auto prolazio pokraj prelijepih zvonejskih njiva, koje su ga svakog puta iznova ostavljale bez daha, nije ni znao da nakon zadnjeg sela Kastavštine nije više „mići Frlanov" već postaje „čela miku lu Ovčarić".
Mogli bi reći kako ova priča nije ni po čemu drukčija od mnoštva sličnih „vikend migracija" i imali bi pravo. Ali dozvolimo tom mališanu neka dođe kući gdje žive baka i djed. Otvaraju se vrata i nakon što ga baka uzima u naručje i ljubi, ona upita: „Juva-j pulju?"(Gdje je ptica?), a mali pokazuje prema kredenci na čijem vrhu stoji krletka. Mali ne razumije što je to „pulju", ali zna, pokaže li rukom prema vrhu kredence, svi će ukućani početi pljeskati - mališanu je to dovoljno. On je dobio svoju nagradu: Svi mu plješću i on je središte svega što se u kući događa.
„Juva-j pulju?" su bile prve riječi kojih se sjećam na jeziku o kojem danas govorimo.
S vremenom na vrhu kredence nije više bilo ni krletke ni ptice u njoj, ni ja nisam bio toliko malen da mi svi moraju pljeskati. Samo se jedna stvar u kući bake i djeda nije izmijenila - jezik koji se u njoj govorio.
A što li se dogodilo s „Juva-j pulju?"? Što li se dogodilo s te dvije, tri riječi? One su se pogubile u mnoštvu novih, poput dva, tri lista unutar visoke lipe „lu Bažeja", pod kojom su se u ljetno predvečerje okupljali „Turčići".
Počeo sam shvaćati da se tako ne govori samo u našoj kući, tako govore i susjedi. Tako je govorila Ane koja je svakog jutra donosila baki kruh iz dućana; tako je govorio i stari Tone „lu Tuhtan", visoki čovjek sitnih koraka; i stari Ive „lu Mihålj", koji bi žvakao duhan na „šterni". Tim jezikom pozdravlja Kate „le Gržinke" Stipu koji se s kravama vraća sa paše, i još čitava kolona ljudi, od kojih neki nisu više s nama, a tada malom djetetu zanimljivi iz razloga koje samo ono razumije.
Uz sve te slike ljudi i njihovih priča, koje su se izmjenjivale s različitim godišnjim dobima vikendima ili za vrijeme školskih praznika ispred moje male pozornice - ulice „la Sânkovci" ili u kući bake i djeda - ostajao sam kao staklenim zidom odvojen od svega što se događa. Meni se obraćalo na čakavštini, „na materinen zajike na ken san zgojen", i sve bih ovo uzimao zdravo za gotovo da jedna osoba nije počela micati taj stakleni zid. Bio sam u dobi, ako mogu tako reći, kad sam za učenje žejanskog jezika već mogao biti kandidat za „večernju školu", a nas smo dvoje tek krenuli: Ne znam kojega točno dana ni kako, ona, strpljiva učiteljica, a ja gladan znanja. Daleko je to bilo od bilo koje škole stranih jezika kakvu svi znamo. Ova škola nije imala nikakvog rasporeda, bez pitanja: kad, koliko; bila je bez ocjena. Po završetku se nije dobijao certifikat koji priznaje Oxford. Učilo se, a da se nije moralo učiti. Jednostavno živjelo se jezik, no potajno - on je bio samo naš, bakin i moj.
Kako li su se sada razlikovale one iste priče koje sam prije toga toliko puta čuo. Sada su bile jače ljutite riječi „čaja" Matine, kad je saznao kako mu se unuci igraju porculanskom lulom, dragom uspomenom na vremena kada je zajedno s Muncima Češkom prodavao ocat. Moglo se osjetiti zadovoljstvo njegova sina Josipa, kad je po povratku iz Amerike stajao pred novosagrađenom kućom - dvadeset godina života bliže Kini negoli selu gdje je ostavio rodbinu, te prohujala mladost sada se konačno isplatila. Čak se moglo i povjerovati kako je „Âm voj pure doj kârbure, k-am uroki dela oklji" (Bacit ću si dva komadića ugljena [u vodu], jer sam ureknuta pogledom) izlječilo kumi glavobolju, kako se i hvalila susjedi dok su se natovarene brentama vode vraćale sa studenca.
Opet, sve je ovo lijepo, no nije li jezik sredstvo za prenošenje informacija između ljudi i ne koristimo li ga i za više od vraćanja uspomenama?
Trebalo je dakle položiti završni ispit „večernje škole", a to nije bilo lako. U tom bih trenutku najradije učinio poput „stare majke" Anice „Lukićeve" iz Muna. Ona, žejanska nevjesta, jednom je zauvijek odlučila kako neće govoriti žejanski zbog straha da joj se „ki van hiže ne bi rugav" i toga se držala čitavog života. „Razumin Vas, stara mama, ma jo voj provęj!" (...ali ja ću pokušati!) - odlučio sam.
Bilo je svakako: Ugodno su se iznenadili, pohvalili me, odgovarali mi na čakavštini, smijali mi se, smijao sam se ja samome sebi, ljutili su se na mene, ljutio sam se na sebe i na njih, no ispit sam na kraju položio! Hvala svima koji ste sa mnom govorili žejanski i to činite i danas, a tebi, bako, hvala najviše!
Otad moj žejanski i ja živimo naš odnos od dana do dana: Jednog se dana volimo, drugog se ne želimo družiti ni minute. Jednog dana nasred Korza sa Žejancem razgovaram njime i želim da nas drugi čuju, a sutradan bit će mi neugodno na istome mjestu s istim čovjekom. Zatim, njime izražavam one najdublje želje ili tajne, jer jedino tako izražene dobivaju svoju punu vrijednost.
Danas, izmjenjuju se meni zadovoljstvo, ponos i zahvalnost što mi je sudbina, Bog, sreća ili kako god hoćete nazvati ono što određuje naše živote, dala priliku da utkam u dio sebe i ovaj jezik i sve ono što, pohranjeno kao miraz, u sebi nosi.
Tako me uistinu učinila bogatijim čovjekom.
